U Broćanskom selu Gornji Veliki Ograđenik živi jedan od najstarijih iskusnih broćanskih vinogradara i vinara Mate Želenika – Šubić, koji se proizvodnjom grožđa i vina uspješno bavi punih 70 godina.
Taj gostoljubivi i veseli domaćin desetljećima se mukotrpno borio s kamenom, oplemenjivao zemlju, na njoj sadio vinovu lozu te proizvodio grožđe i vino vrhunske kvalitete. Stoga i ne čudi da je ka taj iskusni vinogradar i dobivao najviša regionalna republička priznanja kao najbolji proizvođač grožđa zbog čega mu je uručena i diploma Zadružnog saveza BiH.
Tog srdačnog, veselog i za šalu spremnog domaćina ovih smo dana posjetili i s njim o mukotrpnom uzgoju vinove loze i duhana razgovarali upravo kad je proslavljao svoj ulazak i 90. godinu života.
Otkad se bavite vinogradarstvom i vinarstvom? – upitali smo Matu i samo ga slušali :
– U vinogradima sam proveo u proveo više od 70 godina. Kao mladić ćirom sam iša’ okopavati lozu kod Mate i Pere iz Kovanala. Plaćali su mi tadašnji dinar po trsu pa koliko okopam trsova toliko bi mi dinara dali. Kaže mi jednom Pero: ‘Mate, imaš li ti zemlje ?’. Ja kažem da imam. Kaže on: ‘Mate, bolje ti je dogonit zemlju na magaretu pa posaditi jednu lozu, nego u mene kopat“ Ja sam ti njega dobro shvatio i čim sam doša’ kući nabavio sam i posadio nekoliko loza, i sad su žive, eno ji doli kod kuće. Čim sam odslužio vojsku započeo sam saditi lozu, godišnje oko tri ‘iljade trsova. Bilo je teško, sve se radilo krasnom (krampom, op. a.) i dikelom, tribalo je prižegati, pribrati zemlju, posaditi divljaku pa navrnuti, okopavati i pet godina čekati da ubereš korpu grožđa. Nešto me vuklo: ‘Lozu sadi, bačve gradi’ dok nisam zasadio 10.000 trsova koliko imam i sada. Nije bilo ni bačve pa sam kupio jednu od 40 kvintala u Buntića u Čitluku. Za nju sam da’ 40 ‘iljada što sam ji dobio za duvan. Unda sam kupio i presu, a kasnije i traktor, prskalicu i priključke. Sve se prije ručno radilo, trebalo je uraniti i okasniti, ali sam vidio da je u našem kraju najbolje imati vinograd, znao sam da će me loza spasiti. Unda se sve ručno radilo, grožđe gonilo na konjima u sepetima, ručno se prskalo i kopalo, a sada sve rade freze i traktori s priključcima i prikolicama. Da imam snage još bi ‘vliko loze posadio. Iako sam u godinama, pomalo radim i dalje ću raditi. Kad je dobra godina i ako se oko loze dobro radi, uberem više od vagona grožđa. Ove godine vinograde su „spržile“ slana i mraz, a dokrajčila suša pa je ostalo svega 30 posto grožđa, puno ga je kiksalo. Odnilo gornje rodne pupove, ostali donji spavajući pupovi, mi ih zovemo „krmelji“, koji su se „probudili“ i opet je nešto ostalo pa će vina biti za Božić, za dočekati prijatelje i neprijatelje – našalio se uvijek za šalu i pjesmu spremni Mate Zelenika.
O svom iskustvu proizvodnje kvalitetnog vina, Mate je kazao:
– Kad grožđe dobro uzrije grožđe, unda se bere, ujesen, ne smi se ljuto brat. Evo sad je vrime za to jer je grožđe zrilo i i puno sladora. U podrumu rade dica, ja sam to radio prije, sad ne mogu, samo pomognem. Prije su bačve bile drvene, sad je nova „moda“ i vino je čistije. A ja jopet mislim da bez drvenoga suda nema vina. Za dobro bijelo vino treba tri dijela grožđa žilavke kojoj se dodaju bena, podbil i krkošija i druge sosrte, a za crno vino najbolja je sorta grožđa blatina kojoj triba dodat vranca i kambuše.
Mate, što se više isplati prodavati i prodavati: grožđe ili vino?
-Više se isplati prodavati vino jer imaš i rakiju, a vina za sebe imaš od staroga do novoga. Imamo svoje stalne kupce. Kad je roba dobra iđe to, ako je slaba roba ne mere. Ja imam dobru robu, žilavka i blatina, to iđe k’o ‘alva. Ja sam prodava’ u Ilićima, Mostaru, Rodoču, svađe govorio: „U Zelenike, k’o varenike“. Išlo to, samo nose bidone i pletare, znaju da je vino prve klase i da žeže.
Evo kako je Mate usporedio isplativost proizvodnju grožđa s nekadašnjom proizvodnjom duhana:
– Od duvana se puno više isplati proizvoditi grožđe, vino i rakiju, to iđe k’o zvrk. Ljudi piju, vide da ji nije, ‘ko pije bolestan nije’ – našalio se Mate Zelenika i odmah zagangao onu : „Pij ga, pobro, nisi ga poliva’, žena kopa, a ja ga uživa“.
U 90-oj ste godini i još radite u vinogradu. Odakle vam snaga? – Zdravlje i snagu mi Bog daje. Ko me je stvorio, on mi je i da’.
Je li bilo problema s duhanom?
– I duvan je bio zarada . Svašta smo radili i duvan smo sadili, više od 40.000 struka, a na „vagu“ pridava’ po 30 kvintala. Bile niske cijene pa kakvu ti klasu procinitelj dadne. Dikad bi ga potplatija pa dobro i njemu i meni. Malo tamo, malo ‘vamo, plati poprez, slabo ti ostane. Neki su švercali križani duvan, i ja sam pomalo, dicu je tribalo priranit. Jednom smo nosili duvan pa nas u Vran planini ujtila milicija. Iša’ sam priko brda, kad doli milicija : ćap, šta ćeš, moraš se pokorit, oni imaju vlast. Ima’ sam 18 kila križanog. Sve mi to odnilo i opet 60 dama u zatvor. I to je bilo bespravno, nije ti dalo ni živit. Unda dođoše kemikalije, nekakav furadan, pravi otrov, pa su ljudi pristali sadit duvan, a slabo je i plaćan, država jamljala sebi tebi šta ostane. Ljudi ga pristali sadit. Bolje da je duvan odnija đava, nego da su kemikalije potrovale narod.
Rade li mladi u vinogradima?
– Rade, rade, ali su im kafići puno draži. Domaće vino je pravi ‘ranitelj i čuva zdravlje. U kafićima ima svašta, piju žestoka pića pa ji bole pluća i zato mriju. Ja pijem samo rujno vino i vidiš da sam dobro, dogur’o do 90. godine. I to bez vode, nikad nisam miša’ vodu u vino. Daj ti meni vina, šta će mi voda. Kad pijem vino, kapam i nije me briga, samo se veselim – šaljivo će Mate te nastavi : – Mladima bih poželio puno zdravlja, i poručio im da sade vinograde jer stari izumiru, a mladi caruju.
O tom što je dobro za zdrav i dugovječan život, Mate nam reče :
– Treba jesti kruva i mesa, a piti dobra domaćega vina i nema zime ni bolesti. Neka dim od cigarete ne vuku u se. Ja sam pušija, a dim nikad nisam vuka’ u se. Kad sam lozu poliva’, nikad nisam pušija’ jer je to strogo zabranjeno.
Hoće li mladi krčiti vinogradi, a saditi smilje?
– A jok, to neće biti nikad. To ne valja. Neću ja smilje jesti, eto ga njima. Od smilja neće biti ništa, Vidija sam ja to čim su ga svi počeli sadit. Nije zagarantirana prodaja, ljude namamilo, posadili ga svi, pa oborilo cijene. Smilje će ji u crno zavit, vidit ćeš. Doće vrime, neće ga niko. Što će meni stotinu vrića mirisnog smilja, meni vino miriše. Od vinograda mogu zobat grožđe, kad prispije ubrat’ pa napravit’ i popit’ dobro vino, napravit’, čerez, ćukter, koji kolač, a kasnije i dobru rakiju lozu pa pivat’ k’o slavuj. Samo triba pazit da te ne obori s noga. Rakija je mamac, jedna po jedna, vuče te. Bacio sam rakiju, sada pijem samo vino. Moraš dobro poist, unda vino piti – kazao je Mate Zelenika te iz bačve natočio vina u broćansku drvenu bukaru, nazdravio i zagangao pjesme iz svoje mladosti : „Curo mala, jesi li zaspala, jesi l’ meni mjesto ostavljala ?“ i „Ženit ću se, ženit ću se i uzet ću Mandu, uzet ću je pod svoju komandu“.
Kažimo i to da Mate i njegova supruga Janja Zelenika u skladom braku žive pune 63 godine. Poručuju da su za dobar i skladan i dugovječan brak najvažniji : vjera u Boga, međusobna ljubav, povjerenje, razumijevanje i dogovor o svemu i kako Mate u šali reče po principu ‘kako ćemo, lako ćemo’.
-Današnji se momci neće da žene, Bog ih pomoga’, a cura ima koliko god ‘oćeš. Gledam na televiziji sve starovani, đe su dosad bili ? Šta će od nji’ biti u starosti ? A nije im kasno ni sad. Mi stari mrijemo, trebaju se mladi ženit i rađat dicu. Baci brigu na veselje, ‘ajde živili – rekao je na kraju Mate Zelenika, nazdravio iz drvene bukare, otpjevao nam još dvije broćanske gange.
Njemu i njegovoj supruzi Janji poželjeli smo puno zdravlja, a Mati obećali doći za njegov 100. rođendan.
